1. Skip to Menu
  2. Skip to Content
  3. Skip to Footer

Jovan Žujović - Začetnik geološke nauke u Srbiji (1856-1936)

Jovan Žujović smatra se osnivačem geološke nauke u Srbiji. Bio je profesor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpskog geološkog društva.

Rođen je u Brusnici od oca Mladena i majke Jelene. Gimnaziju je završio u Beogradu, a zatim Prirodno-matematički odsek Velike škole. Posle toga je završio Fakultet nauka - prirodnjački odsek u Parizu, studirao je i na Antropološkoj školi u Parizu.

Kao prvi školovani geolog u Srbiji, izabran je 1880. godine za suplenta na Katedri za mineralogiju sa geologijom na Velikoj školi u Beogradu. Ovim je začeta savremena geološka škola u Srbiji. Osim mineralogije i geologije, počeo je i predavanja iz paleontologije. Iz Pariza je doneo prvi polarizacioni mikroskop i uveo mikroskopska ispitivanja naših stena. Redovni profesor Velike škole postao je 1883. Za relativno kratko vreme (1880 — 1900) izradio je geološku kartu Srbije i napisao osnovne udžbenike iz geologije. Osnovao je Geološki zavod Velike škole (1889), pokrenuo prvi geološki časopis u Srbiji "Geološki anali Balkanskoga poluostrva" (1889), osnovao Srpsko geološko društvo (1891). I sve što je tada Žujović osnovao postoji i danas. On je jedan od osnivača Muzeja srpske zemlje (današnji Prirodnjački muzej u Beogradu). Uveo je agrogeologiju na Poljoprivrednom fakultetu, za čije osnivanje je takođe veoma zaslužan. Predavao je primenjenu geologiju na Tehničkom fakultetu posle Prvog svetskog rata. Svoje naučne radove štampao je u mnogim inostranim i domaćim publikacijama.

Aktivno se bavio politikom. Bio je član Senata (1901). Ministar prosvete i crkvenih dela bio je u dva navrata, od 16. maja do 30. jula 1905. i 11. oktobra 1909. do 12. septembra 1910. godine. Ministar inostranih dela Srbije bio je od 30. jula do 2. decembra 1905. godine.

Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije kralj Milan Obrenović je 5. aprila 1887. ukazom imenovao prvih 16 članova akademije. Među njima je bio Jovan Žujović, kao najmlađi. Prema tadašnjim običajima postao je sekretar akademije. Posle smrti Stojana Novakovića postao je 2. aprila 1915. predsednik Srpske kraljevske akademije. Ovu funkciju je obavljao šest godina, do 1921. godine.

Prilikom osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. izabran je za redovnog profesora, jednog od osam koji su zatim birali ceo ostali nastavni kadar univerziteta. Takođe, prilikom svečanog otvaranja univerziteta, držao je govor u ime Srpske kraljevske akademije.

Bio je specijalni izaslanik srpske vlade u Parizu za vreme Prvog svetskog rata u misiji organizovanja srpskih škola za izbegle đake i skupljanje pomoći.
Uz članke o geologiji i paleontologiji, poznati su i njegovi radovi iz oblasti antropologije. U svom delu "Kameno doba", koje je objavljeno 1893. godine, citirajući pretežno francuske naučnike, dao je pregled onovremenih najsavremenijih znanja i iz paleoantropologije od najstarijih početaka do kraja neolitske epohe. Nešto kasnije, između 1927. i 1929. godine, u delu "Postanje Zemlje i naše domovine (I - II)", obrađena je i biološka prošlost Zemlje počev od razdoblja u kom je nastao pračovek. - U ovom delu je značajno njegovo veliko interesovanje za prostor Balkanskog poluostrva.

Bio je jedan od prvih planinara Srbije. Počeo je da se bavi planinarstvom 1872. u švajcarskim Alpima za vreme školovanja u Cirihu. Po povratku u zemlju ostvario je do 1893. uspone na većinu planinskih vrhova u Srbiji, jer je kao geolog po prirodi bio i planinar. Penjao se i na vrhove Urala i Kavkaza.

Glavni je inicijator, jedan od osnivača (14. juna 1901), prvi i dugogodišnji predsednik Srpskog planinarskog društva u Beogradu. Njegovim nastojanjem posle Prvog svetskog rata, društvo je obnovljeno, pa ga je izabralo za doživotnog predsednika.

Fragment iz knjige "Kameno doba", prof. Jovana Žujovića

"KAMENO DOBA"

Pristup

Bilo je vremena kada je vaseljena bila puna nebesnih tela, ali naše zemlje u njoj nije bilo. I bilo je vremena kada se naša zemlja stvorila, ali na njoj ne beše ni bilja ni životinja. Pa nastaše vremena, kada je na zemlji bilo raznoga bilja i raznih životinja, ali nikakvih ljudi nije bilo. Najzad se pojaviše i prvi ljudi, ali je to bilo tako davno da ih i najstarija istorija ne pamti. Sva su ta vremena veoma dugo trajala, pa izgleda da je zemlja morala
proći kroz vrlo mnoge mene, dok su se na njoj stvorile prilike u kojima ljudi mogahu živeti i napredovati. Pri tim promenama najviše se menjao biljni i životinjski svet dokle najzad nije dobio i svoj najsavršeniji stvor u obliku čoveka.

Zemlja naša ima dakle vrlo dugotrajnu istoriju, koja veličinom i raznolikošću  svojom daleko prevazilazi istoriju celoga čoveštva i sviju pojedinih naroda. I  ta je istorija podeljena na periode, koje se zovu po svom starešinstvu  primarne, sekundarne, tercijarne i kvaterne.

U primarnim periodama prvo je jedan sveopšti okean pokrivao celu zemlju,  pa se za tim iz njega ovde onde po nešto suve zemlje izdizalo. Na ovim ostrovima  poniklo je prvo bilje, a sa ovim se pojaviše prvi insekti. Na zemlji je morala  tada vladati mrtva tišina, jer ne beše nikakvih glasovitih životinja; jedva li je kakav cvrčak ono gluvo doba svojom cvrkom prekidao, a kamo li da su se igde  mogle čuti tice pevačice.

Zemlja se tresla, pucala je, srozavala se i izdizala, a kroz pukotine kuljala je  lavična masa isto kao i u poznijim i sadašnjim vulkanima. Ali ako su se pri ovome  i dešavali siloviti okršaji, ne beše nikakvoga višeg stvora koga bi mogli  zastrašiti.

U sekundarnim periodama na suvoj se zemlji i bilje i životinje poče naglo  razvijati, i priugotovi se da primi na se oblike kakve ima i u sadašnjem dobu.

U tercijarnim periodama kontinenti dobivahu u glavnome današnje granice,  jer se more povuklo iz nekoliko sada suvih oblasti a pokrilo je druge neke koje  do tada behu na suvu. Tada se izdizahu glavne sadašnje planine: Balkan, Kavkaz i  Karpati, Dinarski i drugi Alpi, Apenini i Pireneji, a na mnogim brdima u Srbiji,  Makedoniji, Trakiji, u Ugarskoj, Češkoj, Nemačkoj i Francuskoj otvarahu se novi  vulkani, koji trajaše do potonje geološke periode. Klimat se istina kolebao te  bivao čas topliji čas hladniji, a prema njemu se menjala i biljna odeća zemljina,  ali su najsavršenije životinje, to jest sisari, baš u ovim periodama postigle  vrhunac svoga razvića.

Tercijarne se periode razlikuju po glavnim promenama klimata i po promenama  izmeđ suve zmlje spram mora, po stupnjevima u izdizanju gorskih venaca i  usavršavanju životinja iz kola sisara; te periode zovu se u nauci: Eocen,  Oligocen, Miocen i Pliocen, jer se tim imenima iskazuje stepen njihove sličnosti  sa sadašnjom periodom. Prve dve sastavljaju se u tako zvani Paleogen a druge dve u Neogen.

Nas se ovde naročito tiču vremena Neogena, jer je tada već moguće bilo da se i  čovek na zemlji pojavi; sa toga ćemo u kratko prikazati kakvim je biljem i  životinjama tadašnje ljudstvo moglo biti okruženo....


Izvori: Vikipedija – slobodna enciklopedija, fragment IZ KNJIGE "Kameno doba" preuzet sa veb stranice: "Projekat Gutenberg"

 

Studije