1. Skip to Menu
  2. Skip to Content
  3. Skip to Footer

Aleksandar Šandor Popović – geolog (1847-1877)

Aleksandar Popović smatra se ocem srpske geologije. Prvi je istražio i opisao Frušku goru. Svojim geološkim istraživanjima skrenuo je pažnju svetskih naučnih krugova na našu zemlju.

Napisao je prve gimnazijske udžbenike na srpskom jeziku, bavio se popularnom medicinom i zdravstvenim prosvećivanjem.  Autor je verovatno prve muzičke kritike kod nas. Odlično je pevao, svirao violinu i komponovao horska i druga dela, prevodio s engleskog i nemačkog i to Šekspira, Šilera i Getea, pisao je poeziju i književnu kritiku. Takođe, otkrio je izvor u Vrnjačkoj Banji, današnji najveći domaći brend - vodu "Knjaz Miloš".

Rodio se u Bečeju kao jedan od tri sina Sofije i Vase Popovića. Otac mu se bavio veletrgovinom građevinskog materijala i imao izuzetno veliko bogatstvo. Kuća mu je bila na glavnom gradskom trgu preko puta crkve, i dominirala je Bečejom poput mesnog dvora. Iako veoma imućan, otac je bio veoma poštovan i voljen, pa su ga građani izabrali za svoga kneza.

Kada su 1848 godine u Austrougarskoj počeli veliki nemiri, posedi Vase Popovića bili su spaljeni i sva imovina razgrabljena. Misleći da su mu sinovi i žena ubijeni, Vasa Popović je ratovao zajedno s ustanicima širom Južne Ugarske i Vojne krajine, a porodicu je, najzad, pronašao skrivenu kod ženinog brata u mestu Aradac.

Kao puki siromasi, vraćaju se u Bečej. Vasa podiže kućicu i dućan na zgarištu svoje stare palate, ali je ubrzo nakon toga i preminuo. Majka Sofija, nekada prva dama Bečeja, bila je prinuđena da prihvata razne poslove ne bi li prehranila svoja tri sina. Tada mladi Aleksandar, kao najbolji učenik svoje osnovne škole, daje časove slabijim učenicima i zarađuje za kućni budžet. Majka Sofija je shvatila da je poslednji kapital njihove porodice pamet njenih sinova, i ona vešto uspeva da im obezbedi razne privatne, državne i crkvene školske stipendije.

Pošto ih je smestila po internatima po Pešti, rasprodala je sve što joj je preostalo i preselila se blizu njih. Najstariji sin Stevan, pitomac akademije Tekelijanum, odličan student i književno taletovan, dobio je poziv da daje časove prinčevima Đorđu i Arsenu Karađorđeviću, koji su tada živeli u Pešti. Knez je bio toliko zadovoljan znanjem i karakternim osobinama siromašnog studenta da je Stevana ubrzo proglasio službenim vaspitačem svojih naslednika. Od tada Stevan ima sredstva da izdržava sebe, majku i braću (Stevan Popović, 1845 — 1917, književnik i političar, upravnik Tekelijanuma, napisao dvadesetak novela, uređivao književne časopise, bio je poslanik Ugarskog sabora).

Aleksandar Popović se tada upisuje na prirodne nauke na Filozofskom fakultetu u Pešti, gde na njega presudno utiče velikan mađarske nauke Jožef Sabo, profesor geologije. Između starog profesora i Aleksandra rađa se i veliko prijateljstvo.

Profesoru u čast, Aleksandar počinje da se potpisuje i kao Šandor, što postaje njegovo drugo ime. Njih dvojica prepešačili su Frušku goru i dobar deo Srbije sakupljujući naučnu građu, a s tih putovanja nastala je Popovićeva knjiga "Geološke crtice o Srbiji", koja se, uz dela Jovana Cvijića, smatra temeljem srpske geologije. Saradnja i potpuno poverenje između Saboa i Popovića bili su na velikim iskušenju tokom 1872. godine, kada je Aleksandar Popović poslao profosoru Sabou vest da je na Fruškoj gori otkrio do tada tamo nepoznat trahit. Sabo odmah s ponosom obaveštava Mađarsko geološko društvo o ovom otkriću. Poznati profesor A. Koh, međutim, putuje u Petrovaradin i s podsmehom sa terena referiše da je reč o zabuni i grešci. Ako je greška moguća kod mladog Popovića, ona je veliki skandal za uglednog Saboa. Profesor ipak veruje svom prijatelju i kolegi Aleksandru, i staje uz njega. Stvar se, međutim, komplikuje jer su "vredni" građevinari u međuvremenu potpuno iscrpeli trahit na mestu na kom ga je Popović pronašao. Čitavu godinu dana Aleksandar Popović traga za novim dokazima o postojanju trahita na Fruškoj gori, da bi na kraju napori bili krunisani uspehom: Trahit je ponovo pronađen i Popović i Sabo trijumfuju u naučnim krugovima srednje Evrope. Sabo koristi priliku da svog studenta podrži i za redovnog člana Mađarskog geološkog društva, a Popović je odmah postao i dopisani član Bečkog geološkog zavoda.
U međuvremenu, pozvan je da bude profesor u Velikoj novosadskoj gimnaziji. Predaje prirodopis, matematiku i mađarski, a po potrebi i fiziku, nemački, psihologiju i pevanje.

Ne odustajući od naučnih ambicija, Aleksandar Popović je pripremao geološku ekpediciju za Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, i kod profesora Saboa prijavio doktorski rad. Međutim, iznenada je preminuo od tuberkuloze koju je doneo s geoloških putovanjima po zabitima, ne napunivši ni trideset godina. Čuvši vest o tome, stari profesor Jožef Sabo je, kažu, kriknuo i izgovorio: " Prijatelju, samo ja mogu da ocenim šta je nauka izgubila smrću Šandorovom. "

Jovan Jovanović Zmaj piše mu rekvijumski pozdrav, u kome kaže da pravi velikani ne umiru, jer se oko groba okuplja venac novih sledbenika, a za svog mladog prijatelja Šandora, kako ga je i on zvao, na kraju govori:

"Geolog sišao je
U one dublje sloje
Naučnim gonom gonjen
Na svake žrtve sklonjen
U svoga življa stan."

DELOVI GEOLOŠKIH SPISA PROFESORA ALEKSANDRA ŠANDORA POPOVIĆA

Fruška gora je podjednako zanimljiva kako za veštaka tako i za naučenjaka. Veštak će naći u njoj nebrojenih divota položaja i pojedinih prirodnih pojava, a naučenjak, osobito prirodnjak, imade najzgodniju priliku da se upozna sa najubavijim i veoma karakterističnim životinjskim i biljnim organizmima, a tako se isto pri svakom koraku susreće sa tragovima minulih vekova u istoriji naše zemlje, te mu radnja i trud može uroditi još i danas obilatim plodom. Još i danas, velim; jer mada je dosta znatan broj onih, ponajviše stranih prirodnjaka, koje te gore obilaziše, opet za to ostajaše još toliko neobrađenog materijala, da bi ma koji naučenjak mogao posvetiti polovinu svog života samo na proučavanje ovih predela.

Ostavljajući za sad na stranu faunističko-florističko bogatstvo Fruške gore, rad sam da na osnovu svojih sopstvenih istraživanja a i po dosadanjem iskustvu drugih stručnjaka izložim geološke odnošaje tog veličanstvenog ako i ne golemog niza planina.

U Fruškoj gori nalazi se eruptivno, sedimenterno i metamorfično stenje. S toga ću preduzeti opis po tim stenama i za sada ću da govorim o eruptivnim stenama i to:

O fruškogorskim trahitima

Pod trahitom podrazumeva se stenje ili "kamen" koga je usijana sredina naše zemljane kugle na površinu potisnula, gde se trahit u bregove nagomilao. Taki trahitski bregovi izgledaju skoro uvek kao kakva kapa. Mnogi današnji najviši vulkani sastoje se iz trahita i imaju također oblik kupe, otuda se daje reći, da je nekad na tom mestu, gde se trahit nalazi, bio vulkan, koji se utišao i ne bljuje više usijano stenje iz svoje utrobe. Vulkana je dakle nekad bilo i u Fruškoj gori, ako ne i suviše žestokih – jer ima u njoj trahita ili drugim rečima: i u Fruškoj gori se događalo, da je ohladnela zemljana kora probijana usijanim masam, koje su se posle na površini te gore kao kupa naslagale. Trahit je boje sivaste, plavetnikaste ili nešto tamnije, tvrd je i hrapav. Naš ga narod u Sremu zove mestimice "modracem".

Koliko se za sad zna, trahit se u Fruškoj gori nalazi na tri mesta: u selu Rakovcu iza manastira, u Ledincima i u Petrovaradinskoj tvrdnji. Hrvatski geolozi spominju samo ledinački trahit, koji stanovnici pri građevinama upotrebljavaju.

Rakovački se trahit nalazi na južnoj strani manastira Rakovac na tako zvanoj "buškinoj ugljari" ispod "lišajevog vrha". Ima ga u više kupa sa obe strane "buškine ugljare" no nigde ne izlazi u golemim masama na videlo. Ja sam ga posmatrao ove godine prilikom duhovskih ferija a pre mene opisao ga je prof. Koh sa klauzemb. Univerziteta. Jasno se daje opaziti kako taj trahit na više mesta probija neku drugu zar stariju formaciju. To jest rakovački se trahit uzdigao kroz slojeve nekog škriljca i peščenjaka, koji su na bečkoj geološkoj karti obeleženi kao "Culmschiefer" i "Sandstein".

Peščenjak se po svoj prilici razvio i u škriljca i oba ta oblika spadaju, koliko sam se mogao uveriti, u gornju kredu, koja se inače zove i gosuaska formacija, i od koje se tragovi viđaju na mnogo mesta u Fruškoj gori.Trahit koji prodire kroz spomenuti škriljac i peščenjak, sadrži ove minerale: ortoklas, koji je ovde zastupljen svojojm staklenastom vrstom, sanidinom, čiji su kristali poveliki. Posle njega najvećma  pada u oči amfibol, koji se javlja u dugim, iglastim kristalima sa crnom ili crno-zelenom bojom; sadrži još i augita, biotita, magnetita, i zar nefelina; a da će biti u njemu i nešto kalcita, vidi se otud što pod uticajem sone kiseline slabo šušti. Da li sadrži kvarca ne da se još pozitivno tvrditi; ali ja bih bio veoma naklonjen da sa "da" odgovorim, jer me neke okolnosti na to podstiču. Iz svega se vidi, da ovaj trahit spada u vrstu ortoklas – (sanidin) trahita. Boja mu je sivasta plavetnikasta a pod uticajem atmosfere dobija zagasitu mrku boju. Zbog toga što se u neznatnoj količini nalazi, ne uzima se za praktičnu upotrebu i imade više naučne vrednosti...."


Izvori: Vikipedija – slobodna enciklopedija i monografija "Aleksandar Šandor Popović" geolog, edicija Posebna izdanja br.1, Geološkog instituta Srbije (preradio: Aleksandar Grubić)

 

Studije