1. Skip to Menu
  2. Skip to Content
  3. Skip to Footer

Juvelirski minerali

PLEMENITI MINERALI

Ljudi su tokom svih vremena imali razvijen ukus za lepo i ka lepoti težili. O tome svedoče brojna arheološka nalazišta širom planete Zemlje. Osim crteža i umetničke obrade predmeta za svakodnevnu upotrebu, ljudi su oduvek voleli nakit i ukrasne predmete, kojima su se ulepšavali. Tada su najčešće upotrebljavali lepo kamenje, koje se odlikovalo lepom bojom i sjajem. Uglavnom su korišćeni raznobojni šljunak, kvarc i drugi plemeniti minerali i obrađeni delovi stena. Osim ukrasa, predmeti izrađeni od ovih materijala korišćeni su i kao amajlije.

Plemeniti minerali i stene su u prvo vreme korišćeni u prirodnom stanju, a kasnije su, uz pomoć vlažnog peska, obrađivani, radi glačanja i zaobljavanja. Na taj način isticani su samo boja i sjaj, a oblik bi ostajao veoma sličan prirodnom. Unutrašnja igra svetlosti ostajala je potpuno skrivena. Svetlost unutar kamena otkrivena je tek u XV veku, kada je započeta poliedarska obrada dijamanta (fasetiranje), u vidu rozete. Do punog izražaja došlo se tek u XVII veku, kada je počela da se primenjuje brilijantska obrada dijamanata.

Kako su vekovi odmicali, a civilizacija se razvijala, tako je počela upotreba sve većeg broja minerala i stena, kao i drugih plemenitih materijala, poput bisera, korala, ćilibara ili slonovače, a u poslednje vreme, sve se češće koriste ostaci mamuta, koji se pronalaze na obalama ostrva Boljšoj Ljahovski, u selu Jukagir, kao i u drugim delovima severne Jakutije, te na obalama i ostrvima u Istočnosibirskom moru. Kako je vreme odmicalo, njihova obrada je postajala sve složenija i savršenija, a juvelirski obrađeno kamenje (drago kamenje) korišćeno je za izradu sve raznovrsnijeg nakita.

NEŠTO O JUVELIRSTVU

U juvelirstvu ili, drugačije rečeno, draguljarstvu, za izradu dragulja, koriste se različiti prirodni i veštački plemeniti materijali – juvelirske sirovine.

Dragulj predstavlja juvelirski obrađen plemeniti materijal koji se koristi za izradu nakita, a dragi kamen (juvela ili alem) je dragulj dobijen juvelirskom obradom plemenitog minerala ili stene.

Prirodni plemeniti materijali neorganskog porekla (juvelirske mineralne sirovine ili juvelirski kamen) predstavljeni su kristalizovanim mineralima, koji se javljaju u vidu kristalnih individua i agregata, kao i kristalnih agregata ili u stenama, uključujući i prirodna stakla, kao što su vulkanska ili meteoritska.

Prirodne minerale organskog porekla čine skeleti ili delovi skeleta nekih savremenih ili fosilnih organizama, ili produkti njihovih aktivnosti. Među njima najznačajniji su biseri, korali, ćilibar ili slonovača.

Veštački ili sintetički plemeniti materijali nastali su procesima koje je izazvao čovek.

Osim minerala, u juvelirstvu se koriste i plemeniti metali, poput zlata, srebra, platine, iridijuma ili paladijuma, kao i njihove legure, koje se pre svega koriste za izradu fasunga, odnosno za izradu okova za dragulje.

Nauka o juvelirskim sirovinama naziva se gemologija i bavi se proučavanjem prirodnih i sintetičkih materijala, njihovom obradom, kao i proizvodima, odnosno obradom dobijene dragulje, uključujući tu i njihovu identifikaciju, klasiranje (gradiranje) i ocenu.

OBRADA JUVELIRSKIH MINERALNIH SIROVINA

Lepota kristala prvenstveno zavisi od optičkih osobina minerala, sjajnosti, providnosti, boje ili bezbojnosti, prelamanja i disperzije svetlosti, kao i od pojave igre svetlosti. Kristali savršene forme u prirodi su veoam retki, oni su obično više ili manje deformisani, a često i polomljeni. Uz to, kristalne pljosni su, naročito kod krupnijih kristala - često rapave, ili se na njima javljaju brazdice i rupice, ili su pak, tamnije od unutrašnjosti kristala. Zbog toga, kod prirodnih, sirovih kristala, nisu u punoj meri izražena njihova estetska svojstva, i to u prvom redu optička, pa se oni bez obrade ne koriste kao ukras. Redak izuzetak čine dijamant i spinel, kada su predstavljeni savršeno pravilnim oktaedarskim kristalima. Ali, ljudi su odavno otkrili da se odgovarajućom obradom, oblikovanjem i poliranjem plemenitih metala maksimalno ističu njihova estetika, u prvom redu optičke osobine, a naročito sjajnost, disperzija i igra svetlosti.

Juvelirskom obradom naziva se skup operacija kojima se od odgovarajuće mineralne sirovine – juvelirskog kamena, dobija dragi kamen. Juvelirska obrada se obično obavlja u dve faze: prvu fazu čini osnovna obrada, a drugu fazu – završna obrada.

Osnovnom obradom skida se višak mase juvelirskom kamenu radi dobijanja željene forme. Ova obrada obuhvata sledeće operacije: cepanje, sečenje/rezanje i brušenje.

Završnom obradom daje se finalni izgled već oblikovanom juvelirskom kamenu, koji se tek onda može nazvati dragim kamenom. Operacije u završnoj fazi su: poliranje i u nekim slučajevima gliptografisanje (rezbarenje i graviranje).  Oblikovanjem se ističu estetska, a naročito optička svojstva. Poliranjem se postiže visok nivo uglačanosti i sjajnosti površine dragog kamena, čime se u velikoj meri dobija na lepoti.

Estetski utisak koji će dragi kamen ostaviti na čoveka, u velikoj meri zavisi i od okova (fasunga), u koji će biti ugrađen – od njegovog oblika i sastava. Ali ukupan estetski utisak, međutim, najviše zavisi od maštovitosti i umeća majstora koji izrađuje nakit. Zbog toga se neki komadi nakita ubrajaju među najlepše tvorevine, te se kao jedinstveni eksponati čuvaju u muzejima i privatnim kolekcijama.

ISTORIJA OBRADE I PRIMENE DRAGOG KAMENJA

Daleki čovekovi preci, kamenje su, u krasne svrhe, koristili još u paleolitu. Oni su sa površine zemlje skupljali kamenje koje se odlikovalo lepom bojom i sjajnošću. Najčešće je tu bila reč o raznobojnom šljunku, kvarcu, kalcedonitu, opalu, obsidijanu i drugim plemenitim mineralima i stenama.
Početkom starog veka, u IV milenijumu, u Vavilonu, izrađivane su okrugle ukrasne pločice od lapis-lazulija, jaspisa ili tirkiza i cilindrični žigovi i amajlije od hematita.

Najstariji kopovi plemenitog kamenja, u kojima je eksploatacija vršena još 3.500 godina pre naše ere, nalaze se u Egiptu (na Sinajskom poluostrvu) i to, eksploatisao se tirkiz, kao i u Avganistanu – gde se eksplaotisao lapis-lazuli. U starom Egiptu, u III milenijumu p.n.e. korišćen je nakit sa ugrađenim lapis-lazulijem, smaragdom (varijeteti berila), amazonitom (varijeteti feldspata mikroklina), ametistom (varijetetom kvarca) i granitima. Ovi plemeniti minerali korišćeni su i za izradu amajlija. Obrada plemenitih minerala tada je bila veoma jednostavna: na nepokretnoj ploči od tvrdog kamena vršilo se oblikovanje, stuganjem mokrim krupoznim peskom i glačanje – trljanje mokrim sitnozrnim peskom. Na taj način obrađeni minerali (drago kamenje) mogli su biti dodatno gliptografisani. U njih su se po želji urezivale različite slike i zapisi. Urezivanje je vršeno tvrdim mineralima.
Od oko 2 000 godine p.n.e. u Egiptu je počela da se primenjuje složenija obrada plemenitih minerala. Tada su počeli da se izrađuju pečati u obliku skarabeja, kao i nekih drugih životinja.

Smaragd je vađen iz kopova na obali Crvenog mora. Ovi kopovi poznati su kao „Kleopatrini kopovi“. U Indiji su smaragdi upotrebljavani za izradu nakita oko 2 000 godine p.n.e., a dijamanti, oko 1000 godine p.n.e. U Šri Lanki, safiri i rubini (varijeteti korunda) vađeni su i korišćeni oko 800 godine p.n.e.

U antičkoj Grčkoj, u VII veku p.n.e., intenzivno se razvijala gliptografija. Izrađivane su geme (intalje) sa urezanim likovima bogova, mitskih heroja, vladara, olimpijskih pobednika itd. Za tu svrhu prvo su korišćeni razni varijeteti silicijckih minerala (kvarca i kalcedona), a to su: karneol, jaspis, gorski kristal, pras i drugo, a kasnije, od II veka p.n.e., korišćeni su smaragd, granit, varijeteti kalcedona: ahat, oniks, sardoniks.

Grčko umeće gliptografije preneto je u antički Rim, gde je dostiglo vrhunac. To se naročito odnosi na izradu gema – urezivanjem (intalje) i izrezivanjem (kameje) od raznovrsnih plemenitih materijala. Urezivanje i izrezivanje raznih likova, simbola ili zapisa na gemama vršeno je dijamantima postavljenim u gvozdene držače. Geme su obično ugrađivane u prstenje i služile su kao ukras i kao pečat.

U srednjem veku obrada juvelirskog kamena vršila se rezanjem i brušenjem. Rezanje se obavljalo specijalnim gvozdenim testerama, a u rez je sipan mokar sitan pesak, koji je olakšavao rezanje. Odsečeni komad kamena pričvršćen je na drveni držač i prvo je brušen na nepokretnoj ploči od krupnozrnog peščara, a potom na ploči od sitnog peščara. Brušenje je vršeno kružnim pokretima na ploči, čija se površina stalno posipala vodom. Postepenim menjanjem ugla držača pri bušenju dobijao se okruglast kamen, sličan današnjem kabošonu.

U poznom srednjem veku (od XVIII-XIV), za brušenje plemenitih minerala počeli su da se koriste mlinovi kod kojih su diskovi od tvrdog kamena pokretani ručno ili vodenom snagom. Glavni centri za obradu juvelirskog kamenja tada su bili u Parizu, Frajburgu, Idar-Oberštajnu i Pragu.

Sredinom XV veka, za brušenje dijamanata počeo je da se upotrebljava dijamntski prah, dobijen trljanjem dva dijamanta, koji je imao veliku ulogu u daljem razvoju obrade juvelirskog kamenja, naročito dijamanata. Dijamantski prah nanošen je na gvozdeni disk u specijalnoj mašini za obradu dijamanata. Tada je započeta obrada dijamanata u vidu rozete.

U XV i XVI veku najveći centri za obradu dijamanat bili su Pariz i Antverpen. U Parizu je početkom XVII veka počela da se primenjuje brilijanstka obrada dijamanata (u Indiji je ona, po svoj prilici, bila poznata mnogo ranije), čiji je značaj u daljoj istoriji sve više rastao, te danas predstavlja dominantan način obrade dijamanata.

Savremena juvelirska obrada plemenitih minerala i stena bazira se na istim principima koji su se primenjivali i u ranijim vremenima, a često i na isti način, istim tehnikama i tehničkim sredstvima, kojima je poboljšavan kvalitet i povećana efiksanost juvelirske obrade.

PRIRODNE IMITACIJE PLEMENITIH MINERALA

Kao prirodne imitacije skupocenih plemenitih minerala koriste se slični, ali jeftiniji i rasprostranjeniji plemeniti minerali, kao što su bezbojni cirkon ili gorski kristal (varijetet kvarca) umesto dijamanta, demantoid (varijetet granata andradita) i hidenit (varijetet spodumena) umesto smaragda (varijetet berila).

VEŠTAČKI (SINTETIČKI) PLEMENITI MATERIJALI

Sintetički materijali se prema nameni dele na analoge prirodnih minerala (po hemijskom sastavu, kristalnoj strukturi i fizičkim osobinama). Najviše se proizvode sintetički analozi sledećih plemenitih minerala: korunda (varijetet rubina i safira), berila (varijetet smaragda), hrizoberila (varijetet aleksandrita), spinela, kvarca (varijeteta ametista) i dijamanata (ali ne juvelirskog, nego industrijskog), a u poslednje vreme, opala, lapis lazulija i žada. Sintetičke imitacije služe kao imitacije nekih prirodnih, skupocenih plemenitih minerala, pre svega  dijamanata. Kao sintetičke imitacije dijamanata služe: teseralna cirkonija, itrijum aluminijum granat, galijum gadolinijum granat, litijum niobat, stroncijum titanat, i u poslednje vreme, teseralni moasanit.

Staklo ili „pasta“ predstavlja najstariju veštačku imitaciju plemenitih minerala. Arheološki podaci pokazuju da je u drevnom Egiptu, oko 3 000 godina pre naše ere korišćeno raznobojno staklo za izradu nakita i amajlija. Za juvelirstvo je od velikog značaja bio pronalazak olovnog stakla (flint-stakla ili štrasa) u XVIII veku. Ovo staklo se odlikuje velikim indeksom prelamanja svetlosti i velikom disperzijom, a i dobro se obrađuje (fasetira), pa je korišćeno za izradu nakita, kao imitacija dijamanata i drugih skupocenih plemenitih minerala.

TRETIRANJE DRAGOG KAMENJA RADI POBOLJŠANJA PRIRODNIH FIZIČKIH OSOBINA

Mnogim plemenitim mineralima, obrađenim u drago kamenje, veštački se menjaju – poboljšavaju, neke njihove prirodne fizičke osobine, kao što su boja, čistoća, poroznost. Najčešći tehnološki postupci kojima se vrše ove promene su termičko tretiranje, radioaktivno zračenje, impregnisanje i veštačko bojenje.

Termičkim tretiranjem na određenoj temperaturi nekih plemenitih minerala, dolazi do poboljšanja, promene ili potpunog uništenja njihove prirodne boje, a i do uklanjanja nepoželjnih pega. Tako, na primer, termički tretirani žuti topaz postaje ružičasto-crven, ljubičasti ametist postaje žut – citrin, mrki karneol postaje crven, a crveni cirkon (varijacija hijacint) postaje bezbojan.

Radioaktivnim zračenjem  (npr. ciklotronima), takođe se menja boja nekih plemenitih minerala, pa zato bezbojni topaz dobija plavu boju, a žućkasti dijamant, u zavisnosti od dužine i intenziteta zračenja, dobija razne „fantastične“ boje.

Impregnisanju i veštačkom bojenju se podvrgava drago kamenje dobijeno od poroznih plemenitih minerala. Impregnisanje se obično vrši voskom ili mekim plastičnim masama radi zaptivanja pora, boljeg poliranja i lepšeg spoljašnjeg izgleda dragog kamena, a u nekim slučajevima i radi poboljšavanja boje (kod tirkiza). „Crni oniks“ često predstavlja običan oniks koji je impregniran šećerom, a potom karboniziran. Veštačko bojenje dragog kamenja vrši se naročitim hemikalijama koje treba da im daju lepu i trajnu boju.

JUVELIRSKI MINERALI NA FRUŠKOJ GORI

Na Fruškoj gori, u fruškogorskom ultrabazitskom masivu, ležište Kozje brdo je važno nalazište juvelirskih mineralnih sirovina.  Reč je o kalcedonu i ahatosno karbonatno-silicijskoj breči, hidrotermalnog porekla, koja se javlja u vidu žica brečaste strukture u jednom tektonski intenzivno definisanom, serpentinisanom i listvenitisanom ultrabazitskom masivu.

Kalcedon se obično javlja u tri varijeteta i uglavnom se razlikuje po boji. Može biti ljubičast, bezbojni i plavičast. Ukoliko je reč o ljubičastom kalcedonu, obično se javljaju blago izražene šare, a vrlo često je proziran. Podesan je za obradu u oble forme i može se upotrebljavati za izradu jeftinog i popularnog nakita.

Bezbojni kalcedon je češći i može imati veći značaj kao juvelirski kamen, pošto se najčešće javlja u vidu prozračnog jedrog varijeteta. Sličan je mesečevom kamenu, ali je znatno veće tvrdine. Lako se obrađuje i od njega se mogu praviti izvanredni kabošoni.

Plavičasti poluprovidni kalcedon je najlepši, ali i najređi. Nalažen je samo u nanosu.

Ahatonosna karbonatno-silicijska breča ili „fruški kamen“ javlja se vezan za magnezite ili jako alterisane serpentite. Magnezit je najstarija tvorevina hidrotermalne aktivnosti i jako je brečiziran, a zatim prožet i cementovan dolomitom, ankeritom i kalcitom, sa primešanom silicijom. Na taj način stvorene su žice i gnezda najraznovrsnijih oblika i boja.  Glavna specifičnost fruškog kamena je mešanje karbonata i silicije, najčešće kalcedona (ahata), podređenije i kvarca (u jezgru geoda). Najčešće boje karbonatnih traka su zelena, oker-žuta, bela i braon, a javljaju se retke trake i pege sasvim crne boje. Sve ove boje javljaju se u raznovrsnim nijansama i kombinacijama, ali su jasno okonturene. Boje silicijckih traka su beličasto-plavičaste i jasno odudaraju od kristalastih karbonata. Boja jedrog magnezita je najčešće žuto-braonkasta.

Istraživanja u Srbiji pokazala su da su mineralne sirovine skromnog obima, ali ima brojnih nalazišta mnogih plemenitih minerala i stena, koje se javljaju u različitim geološkim formacijama. I pored toga što u Srbiji postoji 11 istraženih ležišta i 121 registrovana pojava 17 juvelirskih mineralnih sirovina, nijedno od njih nije proizvodno aktivirano, te naši plemeniti minerali i stene nisu komercijalno juvelirski obrađivani i korišćeni za izradu nakita. Ipak, u svim ležištima vršene su probne eksploatacije manjeg obima, a izvađeni plemeniti minerali i stene uspešno su probno juvelirski obrađeni i korišćeni za izradu uglavnom jeftinijeg, popularnog nakita.

Među brojnim juvelirskim mineralnim sirovinama u Srbiji, po zastupljenosti su dominantni silicijcki minerali: kvarc, kalcedon i opal. Ovi minerali se mogu obrađivati u oble forme – kabošone, kugle, olive, valjke, u barok – nepravilne forme i u ploče, a koriste se za izradu jeftinog nakita – prstenja, privezaka, ogrlica, narukvica, minđuša, broševa i slično. Mnoge juvelirske mineralne sirovine mogu se upotrebljavati za izradu ukrasno-upotrebnih predmeta, poput kamene galanterije.

Iako do sada kod nas nisu otkrivena nalazišta skupocenih juvelirskih mineralnih sirovina, njihova eksploatacija može biti profitabilna.


Izvori:

  1. „Juvelirske mineralne sirovine i njihova nalazišta u Srbiji“, Miloje Ilić, Beograd, 1998.
  2. Nacionalna geografija, časopis za Srbiju, april 2013.

Studije